Као осмогодишњи дечак постао је члан хора цркве Светог
Штефана у Бечу. Музичко образовање је стекао код познатог италијанског
композитора Никола Порпоре, код којег је радио као корепетитор.
Од 1761. пуне три деценије је био диригент приватног
оркестра аустроугарског феудалца кнеза Естерхазија. Упоредо са диригентском
делатношћу бавио се и компоновањем, превасходно за потребе Естерхазијевог
оркестра, па се за његов стваралачки опус сазнало релативно касно. Пошто је
писао и по поруџбинама из Париза и Лондона, крајем XVIII столећа, као већ
признат композитор, у два маха је путовао у Енглеску, где је стекао светску
славу и где су настала његова најзрелија дела.
У свом дугом и плодном животу написао је 104 симфоније, које представљају главни део његовог стваралаштва. Њима треба придодати и многобројне концерте за поједине инструменте, затим клавирске сонате, гудачке квартете и дела за разне камерне саставе.
Писао је и вокално-инструментална
дела, мисе, реквијеме и ораторијуме.
Био је самоук, развијао се самостално, „одсечен од света“,
због чега је волео да каже како је био „присиљен да постане оригиналан“
Хајдн је био најстарији од бечке тројке класика За њих се
говорило да је Хајдн стварао правила класичне музике, Моцарт им се покоравао, а
Бетовен их кршио.
Једна од бројних последица његове оригиналности јесте и
необично компоновање унатрашке. Наиме, реч је о музичком палиндрому или о форми
свода. Таква појава у музици се назива законом крабе (енгл. crab canon) или
законом огледала (енгл. mirror canon).
Управо је такав је случај са симфонијом бр.
47 у G-duru „Minuetto al Roverso“ из 1777. године, познате и под називом „Das
Palindrom“. Њен трећи став, минует и трио, који двапут иде напред и назад, а затим
се враћа на почетак је музички палиндром.
